Vinsent van Gog je ovu sliku naslikao tokom boravka u duševnoj bolnici u Sen Remiju. Datirana je sa jun 1889, mesec dana nakon njegovog dolaska na kliniku i 13 meseci pre samoubistva. Umetnik je svom bratu Teu o tom razdoblju napisao:

„Moja me kukavna bolest tera da radim s nemim besom, veoma polako, ali bez prekida od jutra do mraka ... Verujem da će mi to pomoći da ozdravim."

Slika prikazuje seoski pejzaž noću, s ravnim brežuljcima u pozadini. To nije tiha, mirna noć, već prizor uznemirenog treperenja elemenata prirode i ljudskog sveta, dok se selo pruža prema nebu uz spiralne i zapletene pokrete.

Jednostavna otvorena kompozicija, u kojoj tamnoplavo nebo zauzima dve trećine slike, usredsređena je na odnos između okomitih linija čempresa i zvonika i snažnih izvijenih poteza kistom (kratki, debeli i naočigled neprekinuti) koji, pojačavajući ritam sleva nadesno i vodeći promatračevo oko, nanose snažan i dinamičan udarac liniji horizonta. U sredini neba se nalazi kružni vrtlog boje koji svojim položajem i veličinom postaje središnjim motivom kompozicije. Oblik vrtloga podseća na taoistički krug (Yin-Yang) koji je sastavljen od dva suzolika dela, pozitivnog i svetlog Yanga i negativnog i tamnijeg ženskog Yina, koji utiču na sudbinu. Prava izražajna snaga kompozicije proizilazi iz boje – čiste i snažne, s neočekivanom svetložutom koja naglašava hladnoću plave. Poetski sjaj zvezda, određen svetlijim bojama, razvija se u mahnito i neprekidno pulsiranje (poput treptanja pravih zvezda). Može se reći da je ovo najuspešniji rani pokušaj da se slikarstvu doda još jedna dimenzija – vreme.

Van Gogov originalni način slikanja ogleda se u slikarskom jeziku, u odvažnosti nanošenja boje, prožimanju površine pokretom i stvaranju kompozicije s dinamičnim kontrastima. Tako su na slici tamno zeleni čempresi naslikani širokim potezima prošarani posvetljeni odsjajima crvenih i žutih linija, a svetlo nebo je određeno tamnim obrisom brda.